Успеније Пресвете Богородице – Велика Госпојина

Velika GospojinaВелика Госпојина или Успење Пресвете Богородице или Међудневница је један од највећих хришћанских празника. Овај празник успомена је на смрт Богородице и, према јеванђељском предању, дан када се она вазнела на небо и „предала свој дух у руке Спаситеља“. Успење Пресвете Богородице спада у ред Богородичних празника. Српска православна црква и верници га славе 28. августа, односно 15. августа по јулијанском календару, када се завршава и пост који траје 14 дана.

Предање каже да је Богородица живела 60 година, према неким изворима 72, да је надживела свога сина и као сведок многих славних догађања, наставила његову мисију.

Историја


Успење Пресвете Богородице се празнује од IV века, у склопу колективног празника Сабора Пресвете Богородице. Као самостални празник почео је да се прославља у Јерусалиму током VI века.

Празновање Успења Богородице установљено је 528. године по жељи цара Маврикија који је 15. августа (према јулијанском календару) победио Персијанце. Од тог датума сви хришћани славе овај празник.

Међудневница


Време између Велике и Мале Госпојине, која се обележава 21. септембра, назива се међудневница, а верује се да је тај период најбољи за брање свих плодова и лековитих трава, па се одлази на изворе који, према народном веровању, имају лековито дејство.

+++ Успеније Пресвете Богородице – Велика Госпојина


Успеније Пресвете Богородице – Велика Госпојина

Успеније Пресвете Богородице – Велика Госпојина

Пресвета Дјева Марија, Богородица, посредница нашег спасења, поживела је још доста дуго после Вазнесења Сина свог. Док је умирао на крсту, Син њен, Исус Христос на чување ју је предао светом Јовану Богослову. У његовом дому, на Сиону, живела је она у непрестаној молитви ишчекујући дан када ће отићи Сину свом. Често је походила сва она места, која су подсећала на велике догађаје и велика дела Сина њеног. Својим молитвама, саветима, кротошћу и трпељивошћу помагала је она светим апостолима у ширењу Божје речи. Најдуже времена у молитви проводила је на Јелеонској Гори, молећи Бога да је што пре узме себи.

И тако једном док се молила јави јој се архангел Гаврило и бловести јој да ће кроз три дана да се упокоји, нашта се она веома обрадовала. Пожелела је да пре свог упокојења види још једном све апостоле и жеља јој би испуњена. Ношени крилима анђела и на облацима, скупише се сви апостоли да последњи пут заблагодаре овој Мајци над мајкама, Пресветој Богородици. Опростивши се од њих, она предаде свој дух Богу. Ковчег са њеним светим моштима уз пратњу мноштва хришћана пренели су у Гетсимански Врт, у гробницу родитеља њених, Светих Јоакима и Ане. Док су га носили кроз град, из њега се непрестано ширио благоухани мирис. Један од јеврејских свештеника дрзну се те рукама дохвати ковчег, али му у том тренутку обе руке отпадоше, те он поверова у Христа и оне му се повратише.

Тропар (глас 1):

В рождествје дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси Богородице, преставиласја јеси к животу мати сушчи живота, и молитвами твојими избављајеши от смерти души нашја.