„Лична имена, као један од облика народног стваралаштва и део лексичког блага, у себи носе печат историје, културних утицаја и веза, традиције, обичаја, религије, језичког развоја, народне психологије, схватања живота и погледа на свет.“
– Милица Грковић, РЕЧНИК ЛИЧНИХ ИМЕНА КОД СРБА
Настанак данашњих презимена у Србији везује се за кнеза Александра Карађорђевића, који је 1851. године једним актом наредио успостављање трајних презимена по најстаријим и најзначајним прецима. До тада презимена су се добијала по имену мушког претка са наставком -ић. (Карађорђе = Карађорђевић)
Презименска основа може да буде различита. Најчешће је то лично име родоначелника одређене фамилије. У највећем броју случајева то је очево, дедино или име неког другог мушког претка у директној линији сродства. Побочна линија сродства, јавља се само у изузетним случајевима. Постоје и презимена настала од имена женског претка. „Оснивач презимена“ не мора увек да буде крвни сродник. Понекад то могу да буду и друга лица (усвојитељ, старатељ, доброчинитељ и др.). Такође могу бити и према упечатљивој особини неког од предака, према месту где породица живи или одакле се доселила итд.
Слава Мирослави. И Радослави слава.
Слава Слави. И Борислави слава.
Љубав Љубодрагу. И Љубини љубав.
Радост Радосаву. И Радуни радост.
Срећа Срећку. И Срећани срећа.
Живот Животију. И Живани живот.
Миловање Миловану. И Миловили миловање.
Помрчина ни Мрчини. Да не буде удина,
да не здеси мог Чудина. Кад Страхиња узјаше Страшина.
Благост Благоти. И Благојки благост.
Доброта Добросаву. И Добруни доброта.
Здравље Здравку. И Здрављани здравље.
Лепота Лепосаву. И Лепотињки лепота.
Смиље Смиљану. И Смиљани смиље.
Благост Благомиру. И Благдани благост.
Милост Милосију. И Милостини милост.
Грдило ни Грдешу. Да не буде кудина
на мог сина Чудина. Кад Страхиња узјаше Страшина.
И кад Грдан сјаше са Грдеша.
Из песме “Наздравица“, Бранко В. Радичевић
